Svake noći je sedeo na klupi od hrastovine i čistio trombon koji je bio star i prašnjav koliko i on sam. Brisao nekom krpom koju je vadio iz starog, smrdljivog kaputa. Polirao tromim, dugim, gotovo nežnim pokretima. Po kraju se pričalo da ga je neko začarao, da su veštice od njegove muzike tkale mesečinu, da se prodao đavolu za par nota. Ali niko nije mogao da pita tog starca za istinu – on je bežao svakog jutra sa tišinom u džepovima. Vraćao se tek kada je ponoć već bila ispružena na pločniku.
Voleli smo da slušamo tužne tonove koji su dopirali iz njegovog grla; svirao ga je samo kada je Mesec ležao na čađavim oblacima, ili kada su zvezde bile potpuno mokre od kiše. Tada bi asfalt progutao sve nas koji smo ga gledali sa druge strane ulice. Zurio je u neku tačku na fasadi jednog nebodera, praveći se da nas ne vidi, praveći se da je sam. A mi smo gledali u nedokučive crte njegovog lica, tražeći među njima magiju.
