Stajali smo na železnickoj stanici na severu i voz je polazio pre ponoći. Nisam mahala; rukom sam napravila znak za kraj.
Za kraj kome nema kraja.
Nikad nije bilo kraja.
Može se slobodno praviti znak. To nije tužan zrak, on ne zavija u crno železnicke stanice i autoputeve, manje je tužan od varljivog mahanja s kojim se tako mnogo toga završava.
Odlazi smrti i zaustavi se, vreme.
Ne koristim čaroliju, nema suza, nema preplitanja ruku, zaklinjanja, molbi. Ničeg od svega toga.
Zapovest glasi: pouzdaj se u to da su očima dovoljne oči, da je dovoljno zelenilo, da je dovoljno ono što je najlakše. I na taj način se povinuj zakonu, a ne osećanju. I na taj način se povinuj samoći.
Samoći u koju me niko neće pratiti.
Razumeš li ti to? Tvoju samoću neću nikad deliti jer imam i svoju koja je mnogo starija. I mnogo duže će trajati.
