Utočište

Tama je bila crvenkaste boje, isprekidana povremenim treperanjem uličnog svetla. Kroz nju nisu prolazile ni ptice, ni zveri, već samo ljudi čija su se obličja izgubila u senkama. Čovek koga je obavijala pod krošnjom lipe je bio jedan od njih.
Svake noći je sedeo na klupi od hrastovine i čistio trombon koji je bio star i prašnjav koliko i on sam. Brisao nekom krpom koju je vadio iz starog, smrdljivog kaputa. Polirao tromim, dugim, gotovo nežnim pokretima. Po kraju se pričalo da ga je neko začarao, da su veštice od njegove muzike tkale mesečinu, da se prodao đavolu za par nota. Ali niko nije mogao da pita tog starca za istinu – on je bežao svakog jutra sa tišinom u džepovima. Vraćao se tek kada je ponoć već bila ispružena na pločniku.
Voleli smo da slušamo tužne tonove koji su dopirali iz njegovog grla; svirao ga je samo kada je Mesec ležao na čađavim oblacima, ili kada su zvezde bile potpuno mokre od kiše. Tada bi asfalt progutao sve nas koji smo ga gledali sa druge strane ulice. Zurio je u neku tačku na fasadi jednog nebodera, praveći se da nas ne vidi, praveći se da je sam. A mi smo gledali u nedokučive crte njegovog lica, tražeći među njima magiju.

Evolucija ljubavi...

Ne smemo lagati,
ne smemo muk duše
prevoditi u govor,
odavati tajne
utkane u njen helix,
razotkrivati njenu ranjivost,
rasturati, a onda
sakupljati krhotine srca.
Užasavam se od ljutnje,
ona urušava bitak,
promišljanje u besu,
na osvetničkom pohodu,
je laž prema samom sebi.
Čujem nutarnji dijalog,
dvojnost bića,
sučeljavanje anđela i demona.
Osluškujem ruke,
u njih slivam misli,
one su produžetak osećanja,
pobednice na bojišnici čula.
Zvuk tipkovnice
objavljuje pobedu
nad dvoumljenjem.
Promatram tvoj lik,
u zrcalnim neuronima
se ogleda lepota trenutka,
ponavljajući protokol
srećne budnosti.
Život je večno
eksplodirajuća sila
u jezgru staničja,
tolerancija,
solidarnost,
kompromis,
evolucija ljubavi.

"Odlazak vodene vile", Ingeborg Bachmann

Stajali smo na železnickoj stanici na severu i voz je polazio pre ponoći. Nisam mahala; rukom sam napravila znak za kraj.
Za kraj kome nema kraja.
Nikad nije bilo kraja.
Može se slobodno praviti znak. To nije tužan zrak, on ne zavija u crno železnicke stanice i autoputeve, manje je tužan od varljivog mahanja s kojim se tako mnogo toga završava.
Odlazi smrti i zaustavi se, vreme.
Ne koristim čaroliju, nema suza, nema preplitanja ruku, zaklinjanja, molbi. Ničeg od svega toga.
Zapovest glasi: pouzdaj se u to da su očima dovoljne oči, da je dovoljno zelenilo, da je dovoljno ono što je najlakše. I na taj način se povinuj zakonu, a ne osećanju. I na taj način se povinuj samoći.
Samoći u koju me niko neće pratiti.
Razumeš li ti to? Tvoju samoću neću nikad deliti jer imam i svoju koja je mnogo starija. I mnogo duže će trajati.

 

Start

"Tvoja senka živi i nestaje. Ono što je u tebi večno, ono što se razume, ne pripada prolaznom životu. To je večno u tebi; pređi u njega i ono će ti otkriti svu istinu i sve ono što trebaš znati."
Staroindijski zapis

Ostavili bi otiske naših tela na pesku Algarvea , kao putokaze koji se postavljaju Sreći - Da nadje put do nas.